Veljko Vučković

Pred otvaranje izložbe pod nazivom Clandestine, u ponedeljak 11. februara od 20 časova, kustos Gradske galerije Aleksandar Stojanović Luci razgovarao je sa autorom, mladim slikarom Veljkom Vučkovićem, o tome šta ovom serijom želi da predstavi, a šta da sakrije. Čemu misterija, koji je njen povod i koje je ishodište serije, možete saznati u kratkom intervjuu pred vama. Vučković se osvrće i na kulturnu scenu u Srbiji kratko komentarišući nedostatke, iza finansijskih hendikepa.

Izložba Clandestine biće otvorena do 24. februara, ali se njom ne završava Vučkovićeva serija misterioznih silverscreen slika, već tranzitira u narednu etapu koja ima pretenzije da postane multimedijalna.

Predstavljaš nam seriju slika pod imenom Clandestine. Šta ona treba da prestavi? Ili da sakrije? Odakle je krenula? I da li je privedena kraju ili ćemo na izložbi videti njen zreli stadijum?

Na izložbi je predstavljen izbor slika iz jedne obimnije grupe radova, započete još 2016. godine, na četvrtoj godini osnovnih studija. U početku gledajući na taj projekat samo kao na eksperiment, vremenom sam mu posvetio punu pažnju, kako u praktičnom, tako i u teorijskom smislu. Izložene su prevashodno (naj)novije slike iz spomenutog ciklusa i svakako da su, upoređujući ih sa ranijim, dosta zrelije i uverljivije. Sa druge strane, reč je o slikama na kojima i dalje radim, nastojeći da im omogućim dostizanje što većeg potencijala. U pitanju su portreti koji mogu dosta reći, u zavisnosti od interpretacije posmatrača, ali u isto vreme, oni su u jednoj meri presvučeni velom misterije i nedorečeni. Upravo iz tog razloga sam se opredelio za ovaj naziv izložbe, što u doslovnom prevodu označava nešto tajno.

The Suspect XLIX, ulje na platnu, 50×40, 2018.

Seriju sačinjavaju ulja na platnu misterioznih naziva, osumnjičenih i njihovih rednih brojeva, nadzornih sekvenci, prikazi telefonskih razgovora… Da li pred publiku planiraš da iznešeš slučaj iz Le Carreovih romana o hladnoratovskoj špijunaži? Ili je u pitanju inspiracija filmom, s obzirom na neuobičajenu tehniku nalik grizaju, punu sivih tonova sa suptilnim naznakama nijansi plave i zelene.

Reč je širem spektru uticaja na koje gledam kao na mapu za kretanje odnosno sistem koordinata. U pitanju je osvrt na film koji je, u ovom slučaju, odigrao najbitniju ulogu. Pod tim mislim, pre svega, na film noar i ostvarenja iz 60-ih i 70-ih. Kao polazna tačka za sve izložene slike poslužili su mi isečci preuzeti iz filma Investigation of a Citizen Above Suspicion, koje sam usvajao i na osnovu kojih sam nastojao da postprodukcijski uspostavim slikarski subjekt. Ideja mi je da, osim čina pukog transponovanja filmske slike na platno, proniknem u značenje, proizvedem novi smisao kroz rekontekstualizaciju, ali ujedno i omogućim višestrukost razumevanja prikazanog. To se može protumačiti i u odnosu na Delezovu tezu da filmska slika deluje kao uputstvo za čitanje svih drugih slika. Pored toga, iz još jedne tačke gledišta možemo pretpostaviti da su svi naslikani pojedinci povezani i oko onoga što Hičkok naziva megafin (MacGuffin), nečeg nevidiljivog oko čega se oblikuje čitava priča.

The Suspect XLVII, ulje na platnu, 50×40, 2018.

The Suspect XXVI, ulje na platnu, 50×40, 2017.

Završio si primenjeno slikarstvo. Trenutno si na doktorskim studijama iste oblasti pa me interesuje tvoja vizija savremenog slikarstva, i čistog i primenjenog?

Iz dosadašnjeg iskustva, mislim da se savremeno slikarstvo drži sasvim dobro, uprkos činjenici da je iznova nazivano mrtvim, tačnije, još od pojave fotografije. Možemo pretpostaviti da će, nasuprot nikad snažnijoj mogućnosti reprodukovanja, ono što je izvedeno rukom ubuduće imati veću vrednost jer je samo po sebi autentično tj. jedan jedini pravi primerak. Ako govorimo o primenjenom slikarstvu, svakako da bi trebalo da uzmemo u obzir mogućnosti koje ono nudi i da u naš vidokrug uključimo umetnike koji se nisu zadržali samo na platnu − na primer, vitraž Gerharda Rihtera u Kelnskoj katedrali.

Koliko sam istražuješ domaću umetničku scenu? Koje kolege i koleginice ceniš? Šta misliš da tu nedostaje?

Prilično je dobro pratim i poznajem, pritom najviše beogradsku. Ne bih da pojedinačno nabrajam, ali mislim da je, između ostalog, jedan od presudnih razloga za razvoj scene upravo pojava novih umetničkih prostora proteklih nekoliko godina. Možda je nedostatak to što scene većih gradova ne sarađuju dovoljno jedne sa drugim. Rekao bih i da je za individualnu istaknutost i pomak potrebno mnogo više rada i posvećenosti nego što se čini.

The Grin II, ulje na platnu, 50×40, 2018.

The Surveillance II, ulje na platnu, 50×40, 2018.

Šta možemo očekivati od tebe nakon Clandestine serije?

Uporedo sa daljim radom na istoj seriji, nastaviću i sa slikama većeg formata sa kojima sam nedavno počeo da se bavim a na čijem je težištu i dalje film. Takođe, planiram da eksperimentišem i sa video radovima.