5.4.2019.

Nakon premijernog izvođenja na ovogodišnjem Beogradu svetlosti, koje je izazvalo veliko interesovanje i odlične reakcije publike, multimedijalni performans The Box koji izvodi umetnička grupa Radio.Nica vraća se u KC Grad. Performans će biti izveden 18. i 19. aprila u okviru programa kojim slavimo 10. rođendan KC Grada.

The Box je nešto što do sada, ako izuzmemo Beograd svetlosti, niste imali priliku da vidite na ovim prostorima. Reč je o multimedijalnom performansu koji je inspirisan spevom Luča mikrokozma Petra II Petrovića Njegoša. Uz pomoć veština novog cirkusa, lasera, baterijskih lampi, grafoskopa, hemijskih reakcija raznih reaktivnih supstanci, kristala, ogledala i kaleidoskopa umetnici će na zabavan način interpretirati stihove iz čuvenog Njegoševog dela i ubaciti vas u potpuno novu dimenziju i pritom inspirisati. U susret tom performansu razgovarali smo sa pozorišnim rediteljem Nikolom Zavišićem koji predvodi Radio.Nicu, pa pročitajte šta on kaže.

Dva meseca nakon premijernog izvođenja The Boxa, taj performans se vraća u KC Grad gde je i otpočeo svoj život. Kakve utiske nosiš sa Beograda svetlosti budući da ste zbog izuzetno velikog interesovanja performans igrali tri puta? I šta nam novo donosite u ovoj 2.0 verziji koju ćemo uskoro videti?

To treće izvođenje je bilo najekstatičnije, svi smo bili mrtvi umorni – pre svega izvođači, a onda i ja. Ono što je važno je da se tek u trećem igranju otvorilo ono što je trebalo da bude na premijeri, a na premijeri nije moglo jer smo pre toga imali malo vremena da vežbamo. Tek u trećem igranju sam ja počeo da džemujem sa Njegoševim stihovima, odnosno sa tim tekstom koji je bio nasnimljen i više sam reagovao na to šta izvođači rade i menjao muziku u skladu sa tim. Treće izvođenje je bilo organsko i jako živo – onako kako zapravo takve vrste predstava treba da izgledaju. Sad imamo formulu i znamo kako se te stvari rade, a imamo i vremena da uvežbamo.

Mislim da ćemo sad za 10. rođendan KC Grada da spremimo mnogo življu, mnogo organskiju, zabavniju i duhovitiju verziju onoga što se desilo na Beogradu svetlosti. Biće to potpuno novi The Box, zato ga i zovemo The Box 2.0. Stvarno je predstava otišla čitavu jednu verziju nagore. Mogli smo možda da je nazovemo 1.1 međutim ne, 2.0 je tačan naziv. U međuvremenu smo saznali neke konkretne stvari, vrlo su jednostavni trikovi, ali značajno pomažu da stvar na platnu izgleda puno bolje. Najzabavnije u celoj priči je što puno toga otkrijemo sasvim slučajno, eksperimentišući.

Nikola Zavišić, pozorišni reditelj i idejni tvorac performansa The Box

The Box je jedna potpuno nova forma, ne samo kod nas nego rekla bih i u svetu. To je predstava ili performans koji kombinuje novi cirkus, ples, glumu, grafoskopsku alhemiju, igru svetla i senki, muziku… Koliko je tebi kao reditelju bilo izazovno da radiš na jednom takvom projektu?

Meni je ovo najizazovnije. Baš sam razmišljao kako mi uopšte ne bi smetalo da se samo time bavim i da ne moram da radim u pozorištu. Ovo je najzanimljiviji deo mog posla jer je potpuno novo, nešto što ne postoji nigde, izmišljaš stvari i onda ih na licu mesta implementiraš u predstavu, performans – kako god to nazvali. Vrlo je zanimljivo, maštovito i kreativno samo po sebi i onda ako posvetiš neko vreme tome jako brzo si nagrađen nekim novim rezultatima, saznanjima, bojama, novim miksom hemijskih supstanci koje proizvedu neku čudnu sliku koja te inspiriše za nešto dalje. Mislim da je to ono što je i publici zanimljivo. Ljudi izađu posle predstave inspirisani. Nije neko palamuđenje tipa – moraš ovo da vidiš da bi bio bolji u životu, nego te nekako spontano ponese u neki susret sa samim sobom, gde možeš potpuno da se isključiš od ostale publike i samo gledaš u taj magijski prizor koji je ispred tebe. Gledaš u to mešanje boja i slušaš ambijentalni zvuk i onda Njegoševe stihove koji te vode kroz interno putovanje kroz tu mikrogalaksiju od početka do kraja. To sve ti pomaže i inspiriše te, nudi ti mogućnost da se sretneš sa nekim večnim pitanjima, koje obično zaboravimo u svakodnevnoj ludnici obaveza i haosima kojima mislimo da smo vezani za ovaj ovde život. A ta pitanja su važna.

Ko smo mi uopšte? Odakle dolazimo? I zbog čega smo uopšte stvoreni? Zašto tako malo, bedno živimo i onda umremo? Šta je beskrajno? Dokle seže vasiona? To su ta neka ogromna, večna pitanja koja mi sebi postavljamo ili kad smo mali ili pred kraj života, a sve to vreme između jurimo da nešto postignemo i zaboravimo na njih. E sad, ova naša predstava omogućava susret sa tim pitanjima i pre roka, odnosno posle njega, tako da može da bude zanimljiva za potpuno različite strukture publike od najmlađih, do najstarijih. Imali smo priliku da na Beogradu svetlosti u publici vidimo vrlo malu decu koja su odgledala i odslušala celu predstavu bez problema, verovatno im Njegoš nije puno značio ali su im boje sigurno bile zanimljive. Videli smo i neke prilično starije ljude koji su to opet gledali iz neke druge perspektive, ali niko nije izašao besan ili razočaran, jer predstava ima friendly trajanje – 45 minuta. Mislim da je to jedna zgodna forma koja odgovara svim naraštajima i mislim da svako od njih može u okviru našeg The Boxa da se sretne sam sa sobom i porazgovara tamo u miru.

Segment performansa The Box, premijerno izvođenje na festivalu Belgrade of Light 2019.

Zašto baš Njegoš i Luča mikrokozma? Da li si i ranije kroz svoj rad u njegovim delima ili u Luči konkretno nalazio inspiraciju?

Njegoš je pre svega genijalan pisac, jedan neverovatan um koji se nadljudski nadvija nad kolektivnu nesvest Balkana. Njegov pesnički kvalitet je bio presudan da mi posluži kao inspiracija. Mislim da se bavim njime još od osnovne škole kada sam pročitao Gorski vijenac, već tad mi je bilo neverovatno kako čovek ostavlja poslovice u dva stiha i kako je moguće da neko tako koncentrisano razmišlja. Kada sam prvi put pročitao Luču mikrokozma potpuno sam pao u trans i to delo preporučujem svima da ga pročitaju nekad u životu jer mnogo je teško. Baš je mnogo teško, da se probiješ kroz 10 stihova treba ti sigurno dva sata, da sedneš da “prevedeš” šta je hteo da kaže, a onda da staneš i razmisliš: Vau, jel realno to o čemu priča ovaj čovek. A zapravo priča o postanku sveta i svemira, i čoveka i života. Postoje jako zanimljive teorije za Luču mikrokozma, ali to su književne teorije i ne bih sad ulazio u to. Čak ima i teorija zavere vezanih za to da Luča mikrokozma predstavlja manifest neke masonske lože sredozemlja, u koju je Njegoš bio visko iniciran zbog svog učitelja Save Milutinovića Sarajlije. Poenta je da je to neverovatno potentno štivo koje živi neverovatan život. Njegoš ga je napisao za samo dve nedelje i to negde pred kraj svog života, očigledno pod uticajem Miltonovog “Izgubljenog raja – raja ponovo stečenog”.

Ovo je neka vrsta dajdžesta Izgubljenog raja, ali je po mom mišljenju mnogo zabavnije jer je duhovitije, Miltonu fali duhovitost, a Njegoš je ima. Samo što ta duhovitost, da bi se do nje doprlo, stvarno moraš da pročitaš nekoliko puta jer se on zeza sa celim tim poretkom… Pokušao sam da uradim predstavu Luča mikrokozma u Rexu 2001. godine međutim to je neko moje prvo viđanje Luče, a još uvek sam bio nezreo, klinac. Ovo sada je moj drugi susret s Lučom i verovatno ne i poslednji, pretpostavljam da ću na kraju karijere imati još jedan finalni susret s njom. Mislim da je ovaj susret mnogo tačniji, jer je prvi bio uslovno rečeno pozorište pokreta i bilo je elemenata igre svetlom, ali ja tada još nisam upoznao grafoskop i nisam znao šta sve može, a sad znam. Pritom sve je lakše uz ove vrhunske ljude – cirkuzante Bebu i Tanjicu, uz Anu koja je slikarka i radi na grafoskopu sofisticarene stvari, Đoleta koji je performer/glumac/plesač/igrač koji je jako dobro osetio šta hoćemo jer je inteligentan i čitao je Luču…

Mislim da smo našli jako zgodnu formu da kroz inspiraciju Lučom stvaramo vizuelnu alhemiju koja publiku inspiriše da napravi sopstveni odraz i sopstvenu svetlost iliti luču iz sopstvenog mikrokosmosa – na taj način je publika u interakciji sa Njegoševim viđenjem tog istog prostora, odnosno nesagledivog, beskonačnog prostora.

Kad si već pomenuo ekipu – vi ste svi umetnici, ali se bavite različitim vrstama umetnosti, iako se poznajete dugo tek ste se nedavno okupili u ovom sastavu i stvorili The Box i uprkos tome što niste imali puno vremena da vežbate, savršeno ste se uklopili. Deluje kao da godinama nastupate zajedno, u čemu je tajna?

Mi smo se bukvalno zaljubili u ovaj projekat zato što je svako sa svoje strane vrhunski pokrio deo posla za koji je zadužen, a to je meni kao reditelju jako olakšalo. Ne moram da drvim nekome i da mu objašnjavam šta i kako, nego ja dam smernice ka onome što hoćemo i pustim njih da u okviru tih smernica organizuju sopstveno vreme i prostor tako da to na kraju izgleda onako kako oni hoće. Nema autoritarnog, ego pristupa kao to je moja umetnost, ne – to je naša umetnost. Ta umetnost može da se razvije u bilo kom pravcu i to je ono što je najuzbudljivije u celoj priči, jer ni mi ne znamo dokle sve to može da ode i to je ono što nas ustvari loži da idemo dalje.

Predstava se nikada ne ponavlja, Beba uvek dodaje neke nove rutine na ringu i u plesu, Tanja takođe na svili, u plesu i žongliranju, Đole u svom tumačenju lika tog pesnika koji se pita šta je život. On to savršeno odigrava bez teksta, odnosno tekst je nasnimljen pa se čuje – ali je za glumca užasno teško da, ne čak ni pokretom, već samim postojanjem odigra jedan takav karakter upitan nad smislom života. Pritom sreće neke frikove usput, odnosno Tanjicu – koja igra Svetlu ideju s kojom se on sretne pa ga ona povede od obične svesti do Angela hranitelja koga igra Beba, a Angel hranitelj je neko ko ga upoznaje sa višim sferama postojanja. To je vrlo apstraktno, nema neki karakter, ali on je uspeo super da iznese sve to. Sa druge strane Ana je jako vešt multimedijalni slikar i umetnik, ima osećaj za boju i za površinu, pa tim raznim likvidnim supstancama – bojama, glicerinom i metil etil ketonom koji onda razjeda tu boju – stvara magiju.

Tako da svako sa svoje strane ima jasnu funkciju i svako režira svoj nastup, a ja dirigujem i kontrolišem kako da se drže u okviru slike koju smo sebi zadali – a to je da uz pomoć Luče mikrokozma ispričamo priču o jednom nesnađenom pesniku koji traži neki put ka višem znanju i na kraju dođe ili ne dođe  – to sad ne bih otkrivao, a mislim i da nije potpuno jasno i da ne treba da bude.

 Pomenuo si malo pre da nas The Box interpretirajući Luču, vraća tim nekim elementarnim životnim pitanjima. Ima li simbolike u tome što u ovo užurbano digitalno doba, vi koristite pomalo zaboravljene analogne izvore svetla kojima se poigravate? A i čini se da smo danas zaboravili da se igramo.

To je dobro zapažanje jer je to suštinski užasno važno. Vratili smo se analognim izvorima svetla, to znači da koristimo ručne baterijske lampe, koje su sada izuzetno jake, i lasere koje klinci koriste da zaslepljuju ljude na utakmicama, a mi ih koristimo da tu njihovu svetlost reflektujemo kroz razne kristale i stakla. Tokom predstave svako od izvođača postane jedno svetlo, jedna luča i kao što Njegoš kaže: “mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta” – tako da i simbolički sve to ima dubokog smisla. Nije kao da ovo ne može da se izvede digitalno, nego je čar upravo u tome što ti lično rukovodiš svojim svetlom u tom trentuku, i tim svetlom nekako daješ do znanja da si živ, što i jeste poenta Njegoševog dela. Ima puno smisla to što radimo sa osnovnim, analognim izvorima koje su mnogi zaboravili jer ih je kao pregazilo vreme. Nije ih pregazilo. Makar uradio i najbolji digital, to je mrtvo – može da bude fascinantno neko vreme, ali ovo je živo i ne znaš kad će da se uključi ili isključi i da li će neko da pogreši. Upravo su ta greška i pravo na grešku ono što čini ovu predstavu živom.

Premijerno izvođenje performansa, Belgrade of Light 2019.

Još jedan izuzetno bitan element koji značajno doprinosi autentičnosti, zanimljivosti i dramatičnosti cele predstave je muzika. Uspeo si da ukombinuješ neke savremenije muzičare sa Njegoševim stihovima i čini se kao da je to savršeni spoj…

Prvobitna ideja je bila da imamo live muziku, ali se ipak desilo da je nemamo. Budući da ja intenzivno slušam muziku i posebno volim ambijentalni zvuk, napravio sam plejlistu koja savršeno odgovara senzibilitetu ovoga što radimo. Posebno mi je drago što sam tu uključio Mitra Subotića Subu koji je meni bukvalno nešto najbolje što se pojavilo na prostoru bivše SFRJ, uz Branimira Sakača, hrvatskog eksperimentalnog kompozitora. Koristimo muziku koju je Suba pravio kao Rex Ilusivii – tu su Mirrors, Ptice i Thanks Mr. Rorschach, zatim koristimo Nicolasa Jaara sa albuma Space Is Only Noise, a sve vreme u pozadini idu alfa talasi koji te teraju na taj neki onirični pristup i smiruju ti živce. To te nekako privoli da sedneš i kontempliraš. Takođe moram da pomenem moje drugare glumicu Jelenu Stupljanin i glumca Nikolu Vujovića koji su čitali tekst, odnosno odabrane stihove iz Luče – koji fantastično zvuče, kao i Gorana Simonoskog u čijem smo studiju snimali i miksali sve to. Svi ti drugari su to uradili za ljubav, respect do neba za sve to.

Nadamo se da vas je razgovor sa Nikolom dodatno zaintrigirao da pogledate performans The Box. Podsetićemo vas da je na repertoaru 18. i 19. aprila i oba dana igraće se u dva termina u 19h i u 20.30h. Karte u pretprodaji po ceni od 500 dinara možete kupiti svakog dana od 12 časova u KC Gradu.

Intervju za KC Grad priredila: Marija Joksimović